Većina ljudi koja ne radi u prosveti ismeva naše radno vreme. Oni govore da “te pare” koje dobijamo su čak i previše za sate koje provedemo na poslu i za naš oblik rada. To su naravno polupismeni ljudi čije mišljenje ne bi trebalo da nam bude bitno ali s obzirom da ti isti ljudi sada odlučuju o visini naših plata, vreme je da razjasnimo neke stvari.

 

Radno vreme

Radno vreme prosvetara je uokvireno na 40 sati nedeljno kao i kod većine radnika u Srbiji. Mi dnevno imamo maksimum 5 do 6 časova što iznosi oko 4,5 sati rada. Naših 45 minuta rada se dijametralno razlikuje od 45 minuta rada jednog menadžera, programera, kasirke, automehaničara ili lekara.

Naših 45 minuta rada uglavnom podrazumeva 45 minuta budnosti, podučavanja i aktivne pažnje ka tome da se ne napravi greška koja bi kasnije bila fatalna po znanje učenika.

Razlog zašto neki profesori govore da je njihov posao lak je možda zato što su već u 35. godini radnog staža i toliko su savladali svoj predmet da bi jednu celu lekciju mogli da prepričaju ako ih neko probudi u 3 ujutro iz dubokog sna.

Mi nemamo sat i po ili dva sata pauze kako bismo otišli na ručak nego maksimum pola sata a u najboljem slučaju 15 minuta da popijemo kafu.

Naše radno vreme se ne završava nakon što nam odzvoni za kraj poslednjeg časa u toku dana. Mi svoj posao nosimo kući i tamo pravimo plan za sutra , pregledamo domaći zadatak, kontrolne zadatke, pišemo mesečne planove ili učestvujemo na seminarima a ako smo razredni starešina, imamo još dodatnih obaveza.

Naš radni dan traje više od 10 sati dnevno.

Vrsta rada

Retko ko (sem nas prosvetara) ima priliku da svakodnevno stoji ispred minimum 20 ljudi i da pokušava da ih nešto nauči. Naš rad je konstantni konflikt. Što sa učenicima koji ne žele da se posvete učenje, što sa roditeljima koji tvrde da njihova deca “nisu glupa nego samo lenja”.

Druga zanimanja koja takođe imaju dnevni konflikt nisu tako malo plaćena kao rad u prosveti koji ovakav oblik rada podrazumeva svakodnevno.

Mi smo jedni od retkih koji moraju da plaćaju učestvovanje na seminarima, dok neke programerske firme nude besplatno usavršavanje za svoje zaposlene.

Odgovornost

Uvek se spominje naša odgovornost za lica koja su mlađa od 18 godina a gde je nama status službenog lica kakav imaju naše kolege u Nemačkoj ?

Verujem da će većina reći da je taj status sklon manipulacijama od strane nepravednih kolega, ali zar je u policiji ili vojsci bolje ?

To je ono što treba da se promeni u budućnosti kada je naš status u pitanju.

Svi oblici nasilja

Do sada ste sigurno čuli za različite oblike nasilnog ponašanja u školama – od mlađih preko starijih razreda pa sve do gimnazija i stručnih škola gde je bilo ozbiljnih povreda profesora koji su na kraju završili na bolničkom lečenju a učenici nisu propisno kažnjeni zbog toga.

Ali, da li znate da većina profesora ne želi da prijavi to nasilje iz straha da će biti proglašena nesposobnim za rad i da ne ume da održi dovoljno dobru disciplinu na času ? Da, nažalost tako je. Govorim iz svog ličnog iskustva u jednoj Osnovnoj školi u Zemunu koja ima istorijat nasilnog ponašanja. Učenici su mi prilazili previpe blizu, dobacivali, trčali po učionici, izazivali me i na kraju gađali dugmićima iz stare tastature za kompjuter. Psiholog je došla jednom na čas, ništa nije rekla učenicima, niti ih je kaznila i nakon toga je meni rekla da su oni samo 8. razred i da uskoro idu iz škole, da je to normalno i da se malo strpim.

E pa ne može više tako !

Kao što ne treba da vas bude sramota da prijavite nasilje na ulici, u porodici, javnom gradskom prevozu, tako ne treba da vas bude sramota ni da prijavite nasilje u učionici.

Prvi maj

A Prvi maj je odavno izgubio smisao u ovom našem selu od države. Ovo više nije Praznik rada već samo još jedan povod da se uzme par slobodnih dana, ode na neko putovanje, raspali roštilj na Adi ili Košutnjaku a neko drugi će se boriti za radnička prava.

Svako treba da se bori za svoja radnička prava i da ne dozvoli da ga obmanjuju sa slobodnim danima, roštiljom, putovanjima, jer naše prvo i osnovno pravo je da se borimo za radničku slobodu i poštovanje naših zanimanja.

Možda se nikada neće izjednačiti plate za prosvetare u državnom sektoru i plate menadžera, programera i ostalih ali ono što je najbitnije je da ne izgubimo svoje radničko dostojanstvo i da ne dozvolimo da nas neko drugi ugnjetava jer mi smo oni koji obrazuju te iste menadžere, lekare, pravnike a ponekad i kasirke.