Disleksija, šta je to ?

Disleksija ili poteškoće u čitanju tj. razumevanju pročitanog kao i poteškoće u pisanju nije nešto što je samo u vezi sa maternjim jezikom već se problemi aktivno pojavljuju i tokom učenja stranog jezika, u ovom slučaju nemačkog.

U nastavi nemačkog jezika je veoma bitno prepoznati da li polaznik kursa ima problem sa razumevanjem pročitanog ili sa samim pisanjem jer samo uz uvid u ovaj problem može se napraviti odgovarajući individualni plan rada uz pmoć kojeg će ta osoba kasnije uspešno savladati nemački i položiti određeni nivo ili se jednostavno aktivno služiti tim jezikom.

S obzirom na to da polaznike kursa uglavnom upoznajemo tek kada sa njima započinjemo kurs, ne možemo primetiti da li oni u svom maternjem jeziku sami po sebi imaju problema sa korišćenjem reči, sinonimima, antoninima, koliko je bogat njihov rečnik i da li se snalaze prilikom pisanja pa s toga moramo uglavnom prići sa punom pažnjom i individualno svakom polazniku kursa.

Neke specifičnosti koje ukazuju na moguće proteškoće u čitanju i pisanju

U nastavi nemačkog jezika početne znakove blage disleksije možemo prepoznati na početnom nivou pri mešanju samoglasnika kao što su “ei” ili “ie” gde se ta dva samoglasnika pogrešno izgovaraju.

Uglavnom ne čitaju ili ne pišu umlaute (preglase) dok u pričanju ih izgovaraju sasvim normalno.

Po pravilu su mnogo veštiji u usmenom nego u pismenom izlaganju. Tu se javlja takođe jedan od problema a to je da u nemačkom jeziku pisani jezik se poprilično razlikuje od govornog pa sa ovim polaznicima treba raditi na usavršavanju pismenog izražavanja.

Pored toga, polaznici koji imaju blagih problema sa disleksijom često čitaju samo prva tri slova a zatim par slova u sredini i na osnovu toga prave sopstvenu reč koja ih podseća na neku koju već znaju i automatski prave grešku.

Problem sa nerazumevanjem pročitanog pravi jedan od većih problema kada je u pitanju deo ispita “Leseverstehen”. U toku čitanja teksta ili u toku čitanja samih zadataka može doći do toga da polaznik kursa preskoči neki red u čitanju, permutuje slova i na taj način sasvim pogrešno razume dati tekst pa samim tim i pogrešno odradi zadatak kojim se kontroliše razumevanje pročitanog teksta.

Ovaj problem bismo mogli da ublažimo tako što ćemo polazniku kursa reći da minimum dva puta mora da pročita sam tekst a zatim i pitanja nakon teksta i obrnuto. Možemo sa njim pre toga vežbati razlikovanje reči koje se slično pišu ili slično izgovaraju a imaju različito značenje. Takođe, možemo na samom kurs više raditi na povezivanju vizuelnog sadržaja sa tekstom pa će samim tim polaznici kursa bolje savladavati nepoznate reči i bolje ih prepoznavati u tekstu.

Poteškoće u pisanju direktno, kao što se i pretpostavlja, utiču na deo ispita gde je bitno pismeno izražavanje. Kako bismo ublažili ili uklonili ove poteškoće možemo kontrolisati sam rukopis i stil pisanja kako bismo dobili neku šemu grešaka koja se pojavljuje kod polaznika koji imaju poteškoće u pisanju.

Ako su poteškoće u pisanju većih razmera možemo se raspitati i o specijalnim uslovima na ispitu gde će kandidatu sa ovim poteškoćama biti (možda) omogućeno da piše na tastaturi umesto rukom. Po pravilu se manje grešaka javlja kada kandidati pišu na tastaturi.

Od velikog je značaja da se na samom početku kursa otkriju individualne poteškoće u savladavanju nemačkog jezika na određenom nivou kako bi se došlo do što boljih rezultata i kako bi obe strane, kako profesor tako i učenik, bili zadovoljni.